Bajke, kratke priče

aktivni član Broj poruka : 412 Datum upisa : 03.09.2008

Sigurna sam da volite da čitate ili barem volite da vam čitaju... jeste da smo već pomalo odrasli ali nađe se tu pokoja bajka ili priča koju vredi pročitati Bajke, kratke priče 523445

aktivni član Broj poruka : 412 Datum upisa : 03.09.2008

U oblasti književnosti za decu Grozdana Olujić napisala je nekoliko zbirki bajki׃ Sedefna ruža i druge bajke (Zagreb, 1979), za koju je dobila nagradu Politikinog zabavnika, Nebeska reka i druge bajke (Zagreb, 1984), Dečak i princeza, Princ oblaka (1990), Zlatni tanjir, Kamen koji je leteo, Snežni cvet, roman-bajku Zvezdane lutalice (1987). Za njih je dobila domaće i svetske nagrade׃ nagradu Mladog pokolenja, koju je primila dva puta 1980. i 1984, nagradu Zmajevih dečijih igara 1990. godine, povelje Zmajevih dečijih igara Zlatni leptir i Stara maslina 2002. godine, nagradu za priču Varalica i smrt iz zbirke Sedefna ruža...

a meni je najlepša bajka o maslačku ili suncokretu Bajke, kratke priče 1629

Maslačak

U podnožju planine, nekada davno, rasla je četa suncokreta. Kakvi su to lepotani bili! Svi visoki, svi stasiti, svi uspravni! Sunce na nebu blistalo je od ponosa zbog svoje zlatne vojske.
Od istoka ka zapadu, svakodnevno, putovalo je Sunce. Od istoka ka zapadu kretale su se zlatne glave njihovih vojnika prve godine, treće, sto treće. Već su i najstariji suncokreti u livadi zaboravili kada se njihov daleki predak zakleo na vernost nebeskom caru. A čemu i da pamte? Zar suncokreti ne postoje zato što postoji Sunce?
-Bez ne bi bilo ni suncokreta!- reče glavati poglavica zlatnog plemena, dok su se suncokreti, kao jedan, pokretali ka istoku: Sunce se baš rađalo izlazeći iz reke.
-Bez Sunca ne bi bilo ni plavocveta, ni ivančica, ni belih rada, ni bulki!- pevala su u glas šarena livadska deca, odbijajući da slušaju gunđanja susetke repe, koja je sa gnušanjem
Posmatrala beskorisne livadske lepotane, ponavljajući:
-Koješta, drage moje! Koješta! Sunce je značajno samo onima b e z korena! Mi, koji imamo koren, možemo i bez njega!- gnevna i sama sebi dovoljna repa se još dublje zari u zemlju, gluva za pesmu livade, slepa za sunčev sjaj, ne želeći čak ni da čuje povlađivanje livadskog puža koji je pred zlatnom najezdom sunca hitro bežao u kućicu.
-Sunce je jedan okrutni ubica!- puž je duboko žalio trave i cveće, leptire i suncokrete: nisu imali gde da pobegnu, gde da se sklone. Ali, suncokreti nisu ni želeli da se sklanjaju. Pod vrelim okom svoga cara rasli su i jačali, verno sledeći sunčev hod svi, sem jednog nedavno rođenog mališana.
Bio je tako mali, tako mali suncokret da u početku niko i ne obrati pažnju na njega.
-Neka ga, priučiće se!- reče jedan od suseda, a suncokretova mama od stida saže glavu. Dugačiji, nekako čudan bio je najmlađi sin. Uvek zamišljen, uvek zagledan u daljinu, izbegavao je igre braće i sestara, odbijao je da sledi sunčev hod.
-Zašto bi baš s v i morali da rade i s t o?- govorio je, i umesto da sledi Sunce pratio let vilinog-konjica i prolaženje vetra kroz travu. Tri brda u dolini, kao tri prozračna mehura sapunice, privlačila su ga više od svega. Bio je spreman da sluša čak i pesmu potoka koji je sebe nazivao rekom. Igra cveća u livadi i neumorno tumaranje mrava zanimali su ga više od kretanja sunca po nebu. U redu! Beliko je i moćno Sunce! Ali, zašto zbog njega postati slep za sve ostalo? Zašto do smrti stajati na jednom mestu beran zakletvi nekakvog dalekog pretka? Niz kičmu malog suncokreta prođe jeza: nije neka naročita sreća roditi se kao suncokret!
-Kao patuljak-suncokret!- ispravi ga jedan od braće, a mama se trže. Ne pamti da je ikada neki suncokret odbio da sledi sunce! Niti da se rodio tako malen i svojevoljan! A da nevolja bude veća-jedva da je i rastao od silnog razmišljanja i radoznalosti. Ostali sinovi i kćeri već su joj dopirali do pojasa, a mališan tek se od zemlje odigao. Ali je zato bio lep i zlatan, zlatastiji i nežniji od ostalih. U ponoć i u podnenjihao se, pevušeći na vetru koji mu je donosio priče sa sve četiri strane sveta. Koliko je samo čuda na zemlji! Mališa se u uho pretvarao čim bi vetar šušnuo u polju suncokreta i, sav uzbuđen, slušao o talasima Južnog mora, o pticama i ribama zlatnih krila, o prozračnim ledenim bregovima u čijim nedrima, kao u dvorcima od kristala, spavaju beli medvedi i vile srebrnih kosa, čekajući polarnu svetlost da ih probudi. Ta svetlost podseća na blesak duge, na tihi i tužni sjaj meseca. Više od svega mali suncokret je voleo noć! Glasovi livade utišavali su se u noći i šaputanje trava bilo je jedva čujno. Od žbuna do žbuna prenosio je svitac svoju srebrnu svetlost na mahove paleći i gaseći svetiljku koja je čak i vetar uspela da začara. Tiho, sasvim tiho prolazio je kroz usnule redove suncokreta. Mali suncokret je bdio, uzalud pokušavajući da probudi braću. Zvezdane staze neba nisu ih zanimale. Nisu mogli ni da zamisle jabuku meseca okačenu o najviši jablan.
-Koješta pričaš!- govorili su i saginjale glave čim bi cunce uskočilo u reku. –Car sunce moćnije je i lepše od svih! Zna se to od pamtiveka!
Duboko u sebi mali suncokret je znao da su braća bila u pravu. Ali, zvuci i boje noći terale su mu san sa očiju i, dok su braća spavala, on je podizao svoje zlatasto lišće uvis diveći se sporom i svečanom mesečevom hodu kroz srebrne ponore neba. Šta sve ne bi dao da može da se otkine lagan, kao oblak, poleti ka bisernoj mesečevoj svetlosti od koje mu zastaje dah! Šta sve ne bi video, šta doživeo tamo gore!
Postoje u livadi i sitni žuti cvetovi čije glavice postaju srebrne i lagane kad ostare, otkidaju se i lete k nebu. Ali, koji je još suncokret poleteo u visine? Koji je to želeo? „Sa mnom nešto nije u redu!“- pomisli mali suncokret i prope se na prste u želji da poraste i stigne braću koja su majci već bila do uha. Ali, ma koliko da se propinjao – nije rastao. A nije se, ukoliko ga majka ne bi naterala, ni okretao za suncem.
Ostali suncokreti sad su već otvoreno pokazivali svoje negodovanje. Ko je još video suncokret tako patuljast i neozbiljan? Šta on ima sa mesecom? Šta ga se tiču zvezde na nebu? Neka požuri i poraste kao i ostali! Uskoro počinju letnje žege. Ne poraste li na vreme, ostaće zauvek malen. Nezadovoljno su tresli glavama suncokreti, a sunce žarilo na svom bezbrižnom putu od istoka ka zapadu. Je li čudo što mališan postade još potišteniji? Šta hoće braća od njega. Kao da on ne bi želeo da poraste! Bunio se mališan s vremena na vreme, ali duboko u sebi znao je da to nije tačno: nije kao ostali! Suncokret koji umesto sunca prati mesec, ima li išta crnje i gore?
Rešio se mali suncokret da nađe leka svojoj muci. Obrati se travama za savet. Trave su stari prijatelji. Ali trave nisu znale okretanja za suncem: nisu mu mogle pomoći! Tada mališan upita potok šta da radi. Ali, hitri brbljivac i ne pokuša da mu odgovori. Žurio je ka moru. More sve zna: najveće je na svetu, ali ga vetar, ipak, pokreće. Upita mali suncokret vetra šta da čini.
-Ti, koji svuda zaviruješ morao bi znati kako da porastem!- šapnu mališan pokorno sagibajući glavu, a vetar se nasmeja:
-Pa, porastao si!- reče. –Nijedan m a s l a č a k nije veći od tebe!
-Maslačak?- ne verujući uzviknu mama suncokret.
-Maslačak?- ponovila su braća njen uzvik.
-Maslačak?- uzviknuo je i brkati poglavica zlatne sunčeve vojske. Odjednom je sve postalo jasno: patuljasti rast mališana, i njegovo odbijanje da sledi sunčev hod. Ali odkuda maslačak u polju suncokreta?
-Maslačak?- šaputao je mali suncokret, osećajući kako mu se od te reči vrti u glavi. Sada je bar znao svoje pravo ime! Ali, biti maslačak sam samcijat na svetu, je li to neka sreća? Mališana je sve više obuhvatala tuga. Oseti kako od nje biva sve prozirniji, sve tanji, kao vetar lak i hitar.
A onda na glavi maslačka, kao slatka kiša, pade noć. Kako je prodorno mirisala livada u noći! Sneno treptale zvezde! Kao džinovski svitac crnim ponorima neba lutao Mesec! Sam u nebu, on se osmehnu maslačku samome u polju. Pozva ga da dođe k njemu: biće im lepše, biće im veselije udvoje! Mesec se spuštao sve niže da bi maslačak lakše stigao k njemu. Neka se ne plaši! Neka krene!
Zar je drugo mališan i želeo?
Lagano, gotovo nečujno, otkide se maslačak od zemlje, prisloni za trenutak svoju srebrnu glavicu uz obraz mame suncokreta, a zatim kao krilat polete uvis! Vidi li ga ko? Ču li? Ježio se mališan pri pomisli da bi ga mogli zaustaviti, ali suncokreti su spavali, svi do jednoga!
A trave?
Spavale su i trave. Jedino je u noći potok bio budan, ali zauzet sopstvenim brbljanjem nije imao vremena da vidi kako maslačak, srebrn i prozračan sve brže leti ka Mesecu i zvezdama, i sam nalik na svetlucavu, mladu zvezdu, najnežniju od svih.

aktivni član Broj poruka : 412 Datum upisa : 03.09.2008

Zlatni tanjir

(Grozdana Olujić)

Od prvog jutarnjeg zraka do mrkle noći, kao bakarno zvono, odjekivalo je selo od sitnih udaraca rezbarskog dleta. Izdaleka, ono je ličilo na zvono okačeno između neba i zemlje. Na takvoj je visini bilo sagrađeno da su oblaci i magle prolazile ispod njega skrivajući ga od ostalog sveta. Ali šta je to što se može sakriti?
Brzinom vetra glas o selu rezbara prođe od jednog mora do drugog. Na planinu se pope prvi trgovac, pa drugi, pa treći, pa sto treći? Što ponese sa sobom čudesne zdele ukrašene izrezbarenim lišćem i cvećem? Što slava poče da raste?
Kada i kako je u selu nastala prva rezbarija, više se niko nije sećao. Je li im vila na dar dala? Ili im je đavo debelo podvalio? Ko zna! Kao što zime predaju polja proleću, otac je sinu, a ded unuku predavao veštinu pretvaranja drveta u čipku, ali se selo od silnog rada ne zanima. Samo je sve veći broj seljaka hodao pogureno od duge povijenosti nad poslom. Ali uzalud su trgovci tražili da rezbari klešu po već utvrđenom obrascu. Uzalud su nudili novac. Rezbari su se sa ponosom nadmetali ko će pronaći ređi oblik i šaru, a u lepe jesenje dane, kad su trgovci obilazili sela, sva dvorišta su bila ukrašena rezbarijama.
One koji nisu umeli da rezbare, čitavo selo preziralo je ili žalilo. Je li čudo što je dečak iz kuće pod liticom sa stidom skrivao desnu šaku na kojoj nije bilo prstiju? Što je rastući sve manje odlazio u selo? Sve više bežao od vršnjaka?
Njegova kuća bila je izdvojena od ostalih. Retko je ko u nju zalazio. Ali kad nakon bolovanja umre dečakov otac, seoski starešina dođe da ih upita od čega će sada živeti. Majka zaneme. Zatim objasni da i ona pomalo rezbari. Neće pasti selu na teret. Dečak će donositi drva iz planine, a s vremenom i on će naučiti da rezbari.
-Bez prstiju?- starešina se nasmeja. –Bolje ga pošalji u grad da prosi. Više će biti od koristi!- izlazeći, starešina se saže da ne udari glavu u dovratak, a majka zajeca, pomislivši: „Možda je on u pravu? Možda bi maloga, zaista, trebalo poslati u prosjake?“
Kao da nasluti njenu misao, dečak preblede i istrča iz kuće. Tri dana su ga tražili, a četvrtog stade pred majku, sav u modricama, i reče:
-Jednog dana rezbariću bolje od ostalih, videćeš!
Majka u muci saže glavu.
-Videćeš!-ponovi dečak-Dolaziće da uče od mene!-dečak izlete iz kuće i poče se penjati uz liticu. Majka je sa mukom zadržavala krik. „Šta ako se sunovrati?“ prođe joj kroz glavu, ali dečak se kao igrajući pope na vrh, na koji se još niko nije popeo, i doneo odatle nekakav tvrdi panjić. Dleto je od njega prosto odskakalo.
-Pokušaj sa lipom. Mekša je!-upozori ga majka.
-Lipa je za babe!- držeći nožiću levoj, a panjić pridržavajući patrljkom desne ruke poče rezbariti. Dok bi list na zemlju pao, desnica mu je bila sva u posekotinama, ali on ne napusti započeti posao, niti dozvoli majci da mu previje ruku.
-Rezbar mora da se navikne na posekotine!- reče kratko. -Ti gledaj svoj posao!
-Koji rezbar?- majka prigušeno jauknu. –Kako ćeš biti rezbar bez desne ruke?
-Imam levu!- dečak stisnu zube i nastavi da delje sve dok se na istočnom rubu neba ne javi mesec. Negde pred zoru majci se učini da dečak sa nekim razgovara.
-Ne daš se?- svađao se s nekim koga ona nije mogla da vidi. –Pa, i ne daj! Da vidimo ko je jači!- pritajivši se, ona ču kako se dečak sa panjićem svađa, ulaguje mu se, kune ga, žvali.
-Pa, ti sa drvetom razgovaraš kao da ono ima dušu?- reče majka.
-I ima!- prošaputa dečak. Ponekad, deljući na mesečini, daleko od kuće, činilo mu se da čuje kako neka nevidljiva bića govore između sebe. A jednom ga zaista iznenadi nečiji jasan, molbeni glas:
-Oslobodi me, dečko!
Taj glas je istovremeno i pozivao i molio. Dečak se okrete levo, pa desno: nigde nikog. Da se nije ptica javila? Možda zvezda?
-Ko si ti? I od čega da te oslobodim?- dečak se trže. Ispred njega bila je livada poplavljena mesečinom kao srebrnom vodom. Iznad nje, kao srebrni čamac, plovio je u struju mesečine vrh planine. Dečak okrete lice nebu i od silnog sjaja, od neke prozračne tišine koja je kapala sa zvezda zavrte mu se u glavi. „Da ne sanjam?“ pomisli, ali onaj glas se ponovo javi.
-Oslobodi me, ali pazi da me ne pozlediš!
Dečak zadrhta. Da ne dolazi taj glas iz panjića koji drži među kolenima? Čiji je? Od straha nije smeo da prinese nožić panju. Ako je neko unutra, mogao bi ga pozlediti, mogao bi ga ubiti. Kao da traži odgovor, dečak se zagleda u planinu ispred sebe. Jasne, kao na dlanu, senke drveća preplitale su se i pretvarale u čipke pune srebrnastog iskrenja. Odnekud hukne sova, a onaj glas se ponovo javi:
-Oslobađaj me, šta čekaš?
Drhteći celim telom, dečak poče da delje. Brzo i spretno nožić je skidao cepku po cepku kao da se nalazi u rukama najveštijeg rezbara. Polako, iz panjića poče da se pomalja neko maleno biće. Bilo je jedva veće od grančice, a na glavi mu je umesto šeširića bila kapica žira. Dečaka naročito iznenadi njegov blistavi pogled.
-E, pa, ovo ti neću zaboraviti!- maleni gost otrese iverje sa sebe, a dečak u čudu protrlja oči. Patuljak se jedva razlikovao od paprati: bio je malen da se bez muke mogao pod nju sakriti. –Zaista te neću zaboraviti!- ponovi –Ali ni ti ne zaboravi: kad uzmeš prvi komad drveta, izdelji iz njega tanjir i ostavi ga ovde da prenoći za vreme punog meseca. A onda ću doći po njega!- patuljak se nasmeja, ali tako tiho da je vetar prošao kroz trave ili negde u daljini zažuborio potok. –Više nikad nećeš biti gladan!- kao kap rosepatuljak skliznu u paprat i nestade. Uzalud ga je dečak tražio. Tek tu i tamo javljao se njegov radosni smešak nalik na titranje mesečine na vodi, i isto tako brzo i nestajao. Zamišljen i zbunjen, korak po korak, dečak poče silaziti niz planinu. Patuljak je nešto rekao... šta je rekao? Tek na pragu seti se patuljkove naredbe.
Čitav sledeći dan je deljao a da se nijednom nije povredio. Majka sopstvenim očima nije mogla da poveruje. Nije moguće? Takav oblik i takve šare ni dečakov otac nije znao da smisli, mada je bio jedan od najboljih rezbara u selu. Nežni listovi po ivici tanjira podsećali su na paprat, na čipku, na treptanje mesečine, a u sredini je blistalo nešto nalik na osmeh. Čiji? Nije znala.
Pred suton tanjir je bio završen. Majka htede da ga pokaže susedima, da se pohvali, ali samo što se okrete, a dečak s tanjirom iščeze.
Ko zna koliko je išao? Na kamenitom putu mesec mu je bio jedini drug. Nalik na srebrni točak i on se, kao dečak, s mukom penjao ka vrhu planine na kome ih je čekao patuljak.
-Došao si na vreme!- patuljak zadovoljno klimnu glavom. –A tanjir je lep. Ostavi ga i idi!
Sledeći dan mu je sporo prolazio. Nikad mu kraja! Jedva se jednom javio mesec. Dečak se u tren oka pope do vrha, ali samo je paprat blistala na mesečini. „Sigurno me je prevario, pa još i tanjir uzeo!“ pomisli dečak i u istom času začu patuljkov glas:
-Rano si posumljao dečko, ali svejedno! Sam odluči: želiš li da tanjir postane zlatan i da se na njemu, svaki put kad poželiš, pojavi najukusnija hrana ili da postaneš najmoćniji na svetu?
Dečak je neko vreme ćutao, onda promuca:
-Želim da postanem rezbar kakvog nije bilo!
-I postaćeš!- patuljak se nasmeja.- Pažljivo prati snove i šare u drvetu. U svakom stablu postoji neko sličan meni, a može ga osloboditi samo onaj ko voli drvo više od svega na svetu... malenog gosta, najednom, nestade, a nestade i tanjira. Mesec se sakri iza oblaka, a planina postade tamna i hladna. Dečak, posrćući, pođe kući.
-Gde je tanjir?- sačeka ga majka pred vratima.
-Ne znam!- mališan sleže ramenima, ali, otvorivši vrata, zaneme od čuda. Na stolu, sastavljenom od grube daske, blistao je njegov tanjir, z l a t a n. Od sreće majka pljesnu rukama, a dečak joj stavi tanjir u krilo i reče:
-Više nikad nećeš biti gladna. Poželi nešto za jelo!
Iz tanjira zamirisa pečenje, a dečak se duboko pokloni majci.
-Oprosti što ću otići!- šapnu. –Mnogo je drveća u čijim stablima čame zarobljeni patuljci, ptice i cveće!- dečak se još jednom s poštovanjem pokloni majci, uze svoj rezbarski nož i pođe niz planinu.
Više ga niko nije video ali u kući pod liticom ne prestaju da stižu vesti o čudotvornom rezbaru koji komade drveta pretvara u cvetove i ptice i ostavlja ih i ide dalje. Sporno je samo što neke govore o dečaku, a neke spominju patuljka, tako da niko nije siguran o kome je, zapravo, reč...
Jedno je, ipak, izvesno: dogodilo se to u vreme kad su planine bile krilate, ali mali rezbar još i sad svetom hoda.

Naslov: Re: Bajke, kratke priče Sre Maj 13, 2009 11:26 am

cool sad cu i ja naći neke

aktivni član Broj poruka : 412 Datum upisa : 03.09.2008

Baš si me podsetila na Nušića.

A evo deo iz njegove Autobiografije:

ŠKOLOVANJE

Kad sam dostigao za školu, svi su u kući danuli dušom, uvereni da je škola kalup u koji se dete, kao prokislo testo, metne, pa mu škola da formu i vrati ga roditeljima pečeno.
Moje školovanje, to je upravo moja borba za opstanak i samoodržavanje. Ta se borba javlja najpre u sukobu između mene i moga oca, koji se neobično ponosio time što mu sin ide u školu, dok ja, posmatrajući stvar sa realnije tačke gledišta, nisam nalazio da otac ima dovoljno razloga ponositi se. Zatim se ta borba razvila i u borbu sa famulusom koji me je, na molbu moga oca, prosto odvukao u školu i kojega sam ja tom prilikom ujeo. On mi reče da
51
je tako isto celu moju porodicu morao vući u školu. Ali se glavna borba razvila u toku samog školovanja, kojom su se prilikom sukobile dve teške i nepomirljive okolnosti: pizma pojedinih profesora na mene i moja pizma na pojedine predmete.
To je upravo bila neprekidna i dugotrajna borba, u kojoj su s jedne strane bili profesori i nauka, a s druge ja sam. Razume se da sam u tako neravnoj borbi gotovo ja morao da popustim, tešeći se pritom i onom mudrom narodnom izrekom: da pametniji uvek popušta. Uostalom, morao sam popuštati već i stoga što su se profesori u borbi sa mnom kao svojim protivnikom uvek služili jednim, u njih omiljenim ali vrlo nečasnim sredstvom, a to je: da svoga protivnika, bilo na časovima bilo na ispitu, uvek pitaju ono što ovaj ne zna. Na taj način oduzeli su mi mogućnost da u ovoj borbi za samoodržavanje postignem ma kakav uspeh.
A ta borba, to je upravo tradicionalna borba u mojoj porodici, u kojoj su toliki moji preci, a naročito njihovi potomci, učestvovali. Jedan moj rođak, na primer, kako je ušao u prvi razred gimnazije, nije ga pune četiri godine napuštao; otprilike, kao kad čovek ne napušta njivu ili livadu koju je posle dugih i mučnih parnica dobio. On je, tako isto, prvi razred gimnazije smatrao kao nasledstvo i kao posed sa kojega ga niko živi nema prava da krene. Badava su ga profesori ubeđivali da se gimnazijski razred ne može smatrati kao nepokretno imanje; uzalud su ga uveravali da on i na osnovu samoga zakona školskoga mora jednom napustiti taj razred, on je ostajao dosledan svome mišljenju i upravo i dalje odlazio u isti razred. Najzad su profesori digli ruke i strpljivo očekivali da moj rođak doraste za ženidbu, te će ga valjda to izvući iz škole.
...

Naslov: Re: Bajke, kratke priče Sre Maj 13, 2009 11:21 pm

ja to već pročitala